Miroslav Antić jedan je od najcjenjenijih pjesnika s naših prostora, godinama nakon smrti mnogi ga rado citiraju, a u njegovim se ljubavnim stihovima pronalaze svi golupčići. Osim što je bio pjesnik, poznat je i kao novinar, slikar te redatelj, a u nasljeđe je ostavio i nekoliko proznih te dramskih tekstova. O njegovoj građanskoj biografiji nećemo puno, prijeći ćemo odmah na njegove stihove – u kojima će živjeti vječno – i izborom iz njegove poezije obilježiti mu rođendan.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
Besmrtna pesma
Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
i pogled crni.
Zavoli me dok jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće,
i nemam obične grehove.
Podeliću sa tobom sve bolesti
i sva zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il’ uzglavlja.
Svejedno.
Lepo je nemati plan.
Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi telegram mome ocu:
Postoji tužna divota,
Vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od – života…
Zavoli trag moga osmeha
na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem.
Bosonoga pesma
Bogat sam. Imam oči i ruke,
i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.
Zubate kotve da odvalim.
Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.
Postoje nekakva bela vremena
kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.
Sa jednom smeđom, toplom vešću
usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.
Za mnom će vetar, kad me sretne,
mrmljati neki osmeh nov.
Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.
Zorom će okolo cveće rađati
gde god sam iz krošnji visine pio.
I još će dugo ljudi pogađati
i neće znati ko je to bio.
Jedra
U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.
Mostovi
Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.
Nasmejan, otići mirno.
Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.
I onda: živeti prostran.
Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.
Nikada ne ostati mali.
Biti miris i boja, biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda što se u večnost pali.
Proročanstvo
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željen tek ako želi –
I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznacemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
Opomena
Književne kritičarije 