Đorđe Balašević danas bi napunio 69 godina. Voljeli njegove stihove ili ne, njegova je stvaralačka snaga bila nevjerojatna, a pjesme su – tople, nježne, često u isto vrijeme i humoristične i tužne – mnoge dirnule. Balaševića se može slušati u svakoj prilici, a jednostavnost mudrosti njegovih stihova vrijedna je divljenja.
Balaševićevo stvaralaštvo često publiku dijeli u dva klana – ili ga obožavamo ili nam ide na živce baš zbog masovne popularnosti, no talent ovoga čovjeka ne može se poreći. Lepa protina kći, Ringišpil i D-moll samo su neki od brojnih klasika utkanih u našu svakodnevicu, no za njegov rođendan želimo mu zahvaliti odabirom nama najdražih stihova. Nisu poredani kronološki, nego onako kako su nam padali na pamet i zasigurno su mnogi ostali nespomenuti… No već ćemo im se vratiti.
Ako dirneš u čivutski vrt, kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić
Bićeš žedan kraj bunara i siromah s puno para
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić
Ko u tuđi vrt uđe crn lebac mesi u crnom plehu
Eh… „Ne poželi ništa tuđe…“ – svi smrtni gresi u tom su grehu
Đorđe Balašević, Čivutski vrt
Jednom ću u baladu da se prerušim
U refren što se Tamo još zapevuši
Pa da minem Starom Vlaškom
Da joj kosu sklonim daškom
I za uglom hitro zamaknem
Da pred nosom strašnog Bana kao senka Petra Pana
Kapu namaknem
Preko krova i mansarde, ošamućen daljinama
Da ostavim struk lavande među njenim haljinama…
Đorđe Balašević, Stih na asfaltu
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih
I ja ću za nas osedlati strah
A ti me ljubi do zla… Dok ne izgubim dah.
Đorđe Balašević, Balkanski tango
Ole Lole, pišem ti pesmu devet dana
Brusim filigranske detalje
Nižem, al’ ništa od đerdana – lepo neće dalje.
Đorđe Balašević, Ole lole
I tek da znaš… Mesec u žici je… Zvone na večernje zvona Galicije
I neka mi to ne uzme nebo za zlo, al’ ti si jedino čemu se molim
Brinuću već ja, nemoj ti brinuti… Ma, da sam ‘teo već sam stoput mogo ginuti
Dok otiče Visla natraške, van smisla, i kreću jata pokisla… Daleko.
Oprosti mi, moja rano rana
Oprosti mi, srećo bogomdana
Pod nebom je ognjeno i snežno
Al’ malo šta još ume da ubije nežno
Da ne primetiš, kao rani mraz…
Đorđe Balašević, Kao rani mraz
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a večito ista
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena, i Baha, i Lista
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.
Jablani tuže jalovi… i dok ih slušam
Uvek me hvata ritam jata… žal za jugom
Prolaze nebom ždralovi… i ova duša
I noćas ore tamo gore… za tim plugom.
Spusti svetla, oduzmi gas
smešnih stvari se bojimo
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo
Stavi misli u prazan hod
stresi zvezde k’o dudove
I polako nasuči brod
na te plišane sprudove
I sanjaj…
Autor naslovne fotografije: Wikipedia / By romanski
Književne kritičarije 